Наш лого
ПРАТИТЕ НАС
О НАМА
ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ
У школу се није могло са мање од седам година.
Злотска школа је од оснивања радила у просторијама које су биле неподесне и ненаменске. Женска основна школа радила је у изнајмљеном простору. Ђаци обе школе, и мушке и женске, ушли су у величанствени школски храм 1876. године. Школу је, по стандардима које је дало надлежно министарство, изградило село. Изграђена је на истом месту где је школа и данас.
У Просветном прегледу из 1880. године записано је: “Ово је величанствена зграда каква се ретко где находи”.
Одлука Министарства просвете којом се Злоту одобрава женска школа
Злот је ослобођен од окупатора 7. октобра 1944. године. Настава је организована већ крајем 1944. године. Посебан проблем био је окупљање деце јер су поједини засеоци веома далеко од центра села. Среске власти су овај проблем решавале отварањем подручних школа у Селишту, Несторовом Потоку, Злаћу, Смолници и на Кобили.
Изграња нове школске зграде започета је школске 1946/47 године, да би се ђаци у њу уселили 1948. године. Изградњом школске зграде, функционалне у сваком погледу, 1948. године у Злоту је установљен пети разред. Наредне године отворен је и шести разред. Школске 1950/51. године шестогодишња школа прераста у седмогодишњу, тада популарну седмољетку, да би 1952/53. године започела рад осмољетка. Осмогодишња школа у Злоту прва је осмогодишња школа у Борском срезу.
Из године у годину стварани су све повољнији услови за рад. Доношењем аједничког плабна и програма васпитно-образовног рада 1976. године школа је остварила бесплатан превоз ученика, највећи број ученика се хранио у ђачкој кухињи. Развијена је и унапређена делатност Ђачке задруге, која спада у најстарије, најорганизованије и најпродуктивније – ова задруга је основана још 1958/59. године.
Школа је развила лепезу слободних ученичких активности. Извиђачки одред је постао међу најбољима у општини и високо се рангирао у региону. Хор школе је стао раме уз раме са хоровима градских школа. Остварени су лепи резултати у додатној настави, а злотски ђаци су успешно репрезентовали своју школу на такмичењима у знању у општини и региону.
ШКОЛА ДАНАС
Основна школа у Злоту носи име Петра Радовановића, рудара, лидера синдикалног покрета у Србији и Краљевини Југославији, учесника свих значајних синдикалних конгреса и скупова у Југославији и Европ, члана Комунистичке партије Југославије од оснивања.
Име великана Перта Радовановића и његово дело увек су били инспирација колективу злотске школе да истраје, да постигне и достигне. Да буде светионик народног просвећивања, стожер духовности села. Школа је данас модерна васпитно-образовна институција, која окупља девет генерација злотске младежи, почев од предшколаца до оних који завршавају осмогодишње школовање.
За ученике школе организована је ђачка кухиња.
О ПЕТРУ РАДОВАНОВИЋУ
Петар Радовановић рођен је око 1882. године у Злоту, источна Србија. Као млад рудар у Сењском руднику пришао је радничком покрету и 1905. године, након оснивања прве организације Српске социјалдемократске странке (ССДС) у том крају (Зајечар), постао је њен члан. Као један од најистакнутијих социјалистичких агитатора у источној Србији, од 1912. до 1914. године био је посланички кандидат на листи ССДС-а. Учествовао је у Првом светском рату добивши одликовања. На фронту је пропагирао неправедност и сулудост сукоба, оптужујући европске буржоазије за трагедију која је настала.
На Конгресу уједињења 1919. године, учествовао је као представник свога краја. Такође је био делегат и на Вуковарском конгресу 1920. године. На изборима за Уставотворну скупштину 1920. године, био је заменик носиоца окружне листеКомунистичке партије Југославије за тимочки округ.
Након доношења Обзнане, био је хапшен и прогоњен. Кад су основани Независни синдикати, Петар Радовановић је био члан Обласног одбора за нишку област и секретар Савеза рудара за источну Србију. На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном 1924. године у Бечу, изабран је за члана Централнога комитета КПЈ. У пролеће 1928. године био је делегат на конгресу Црвене синдикалне интернационале (ПРОФИТЕРНА), одржаном у Москви. Три месеца је боравио у Русији, посећујући руднике Донбаског басена, а на конгресима рудара СССР-а држао говоре прекиданим аплаузима. После1929. године био је често хапшен и под присмотром полиције. Остао је активан у револуционарном радничком покрету све до пред рат 1941. године, када се тешко разболео.
Умро је 1947. године од последица болести.
